Aktuelizacija pitanja o pravu građana na grad i javne prostore zvanično je potvrđena marta 2008. godine. Populističkom akcijom novog gradonačelnika Beograda javno su podržani građani okupljeni oko ideje o odbrani Petog parka, minijaturnog javnog prostora preko noći prenamenjenog u građevinsku parcelu. U uslovima postsocijlističke, neoliberalne i protekcionističke politike razvoja grada, uspeh petoparkovske inicijative ohrabrio je mnoge pojedince, samoorganizovane grupe građana i stručnjake koji se bave gradom da potraže svoje mesto u odlučivanju o javnim prostorima.
Marginalizacija pre participacije. Ako za dobar model grada uzmemo onaj koji se razvija u preseku interesa i uniji moći aktera tog razvoja (stejkholdera), trenutna distribucija njihovog uticaja daleko je od izbalansirane. Uzroci frustirajuće marginalizacije jednih aktera u odnosu na druge i neophodnost preraspodele moći mogu se pročitati i iz njihovih međusobnih odnosa, ali i odnosa prema javnim prostorima.
1. U prvoj grupi objedinjeni su moćni gradski stejkholderi čiji su interesi koncentrisani na određenom javnom prostoru: državne, gradske i opštinske vlast, ali i privatni preduzetnici. Ovakvo povezivanje je omogućeno nalaženjem zajedničkih interesa u gradskom prostoru, njegovom ekonomskom potencijalu i njegovom značenju. Tako odgovor na pitanje da li će neiskorišćeni gradski prostor postati javni ili „privatni“ trenutno zavisi od finansijskog i reprezentativnog potencijala tog prostora, odnosno koncetracije interesa najmoćnijih stejkholdera u njemu. Nadvladavanje privatnog nad javnim interesom, institucionalizacija struke ili investitorski urbanizam doveli su do toga da „profesija urbaniste bude svedena je na ulogu tehničke i formalne potvrde odluka donesenih na višim instancama” (Topalović 2011). Ipak pre stručnjaka, zanemareni su interesi jedne druge grupe stejkholdera, marginalizovani ugroženi pojedinci ali i grupe građana zainteresovane za sudbinu grada i javne prostore.
2. Nastavljajući mimoilaženje interesa stejkholdera, samogradnja i neformalna gradnja, o kojoj „pristojni urbanista“ ne govori ali je prećutno odobrava (Ferenček 2011), postala je jedini mogući vid građanskog participiranja, zanemarujući planove urbanista i arhitektonske projekte. U uslovima egzistencijalne borbe pitanje javnih prostora za građane je postalo suvišno, a odnos prema institucijama i stručnjacima postao je opisiv sa dve reči, u prvom slučaju to je „nepoverenje“, u drugom „nerazumevanje“. I danas je prva i najjasnija poruka koju stanovništvo na početku procesa participacije iskazuje upravo je nedostatak poverenja u sve oblike vlasti (Plurnmer 2000). Nezadovoljni građanin radije izbegava kontakt sa drugim stejkholderima, ne rizikujući da njegovo učešće bude zloupotrebljeno. Na drugi način ova pasivnost građana se može objasniti „mediteranskim mentalitetom“ (Rašković 2011): karakteristični antagonizam i nepoverenje prema svim oblicima autoriteta i istovremena neaktivnost i prijatno oslobađanje od odgovornosti.
3. Još jednu grupu marginalizovanih gradskih stejkholdera čine odgovorni predstavnici svih struka čiji je predmet rada grad. Autoritativni dok su mogli da se brane svojom naučnom stručnošću posle osporavanja analitičkog načina planiranja, „krajnji arbitri ukusa“ (Elin 2004) postaju jednako marginalizovani kao i građani. U uslovima rastućih socijalnih razlika, komercijalizacije, nedostatka transparentnosti i javnog političkog dijaloga koji daje smer razvoju grada, profesija je izgubila političku podršku i status važnog socijalnog činioca razvoja grada. Decentralizacija metodologije projektovanja –
studija slučaja Ovakvi socijalni i politički uslovi posmatrani iz ugla arhitekte zahtevaju istraživanje alternativnih metodologija projektovanja. Jedna od alternativa je testirana na diplomskim studijama Arhitektonskog fakulteta u Beogradu 2010. godine. Uključivanje građana i institucija u proces arhitektonskog projektovanja javnog prostora i pokušaj pomirenja njihovih interesa postavljen je kao osnovni cilj „participativnog“ pristupa. Termin participacija znači opoziciju marginalizaciji važnih činioca razvoja grada, ali i vezu sa novijim metodologijama projektovanja koje nisu nastale na temelju alternativnih ideja iz šezdesetih i sedamdesetih (koje su u pokušaju ostvarenja „opšteg interesa“ lako zloupotrebljene u populističke svrhe). Projekat je proširenje ranijeg projekta vezanog za petoparkovsku inicijativu, koja je bila dobar primer i ohrabrenje opštinskim vlastima za uključivanje građana u proces donošenja odluka vezanih za javne prostore. Ovaj pilot projekat obuhvatao je tri parcele – planom predviđene za javne prostore. Nijedna parcela nije bila predmet neke postojeće gađanske inicijative, već je inicijativa polazila od studenata. Proces se sastojao iz četiri osnovne studije: anketiranja izabranih stejkholdera, prostornog mapiranja parcele i kreativne obrade prikupljenih podataka. Izbor stejkholdera je prethodio anketiranju i proces kojim se arhitekta pozicionira u odnosu na lokalni socijalni i politički kontekst. Procenjivanjem relevantnost stejkholdera od samog početka stručnjak se poziva na odgovornost jer on više „ne oblikuje isključivo planerski dokument već i sam proces participacije – određujući ko će biti kontaktiran“(Mantysalo 2005) pri čemu je legitimna i odluka da se jedna grupa stejkholdera favorizuje u odnosu na drugu. (Hall 2002) Anketiranje se u ovom slučaju ne koristi kao metod prikupljanja stratističkih podataka, vać prvenstveno
omogućava informisanje stanovništva o projektu, pomaže njihovu mobilizaciju za proces
odlučivanja. Arhitekta dobija mogućnost da prepozna i analizira odnose među akterima i gradi njihovo međusobno poverenje.
Studenti razmenjuju ankete i prostorne mape i kroz ovakvo decentralizovanu mrežu informacija nalaze svoj put do projektnog zadatka. Rezultat kreativnog tumačenja informacija bio je projektni zadatak koji je (paradoksalno za arhitektu) predviđao graditeljsku pasivnost ili apstinenciju uz minimalnu intervenciju koja obogaćuje postojeće kvalitete lokacije, a bez većeg protoka materijala i novca koji se od strane građana lako karakteriše kao poligon malverzacija. Očekivani rezultat bila su tri projekta prezentovana opštini kao alternativa zapostavljenim javnim prostorima. Svaki projekat predstavljao bi integralnu verziju projekta dobijenu povezivanjem deset studentskih projekata za svaku lokaciji. Planirani pilot projekat nije završen do kraja, i može se postaviti pitanje da li je razlog tome kompleksnost zadatka, vremensko ograničenje na jedan semestar ili nešto treće, ali ne treba ga okarakterisati neuspešnim jer je zahvaljujući procesu participacije u kojem je učestvovalo približno 500 građana afirmisana ideja građanskog aktivizma i upoznavanje sa pravom na grad „kao sastavnim delom međunarodnog sistema ljudskih prava“ (iz „Svatske povelje o pravu na grad“).
Optimistični stručnjak – zaključak Ovo je samo jedan od primera borbe za novu ulogu struke kroz prihvatanja lične i profesionalne odgovornosti za razvoj grada i javne prostore. To je samo jedna od mogućih alternativa. 74 Otvoreno o javnim prostorima Danas marginalizovani stručnjak već sutra može da se navikne na participaciju. Nekada autoritativni „gradograditelj“ mogao bi da postane liberalniji i da kao ravnopravni učesnik urbanizacije podstiče građane na participaciju izjednačavajući svoje stručno znanje sa iskustvenim znanjem običnih ljudi; pružiti šansu učesnicima da „uče o svojim osnovnim pravima, da razvijaju organizacione i pregovaračke veštine, da mobilizuju javne resurse u svoju korist“ (Plurnmer 2000); ili se zauzeti za odbranu prava građana na grad. Proces participacije ima jak psihološki uticaj na učesnike (Day 1997), i taj potencijal može se ostvariti transparentnim prikazivanjem svih rezultata bez obzira da li je rezultat pozitivan ili ne. Objedinjujući iskustva urbanizma, sociologije, psihologije, arhitekture u multidisciplinarnosti se mogu prepoznati motivišući faktori (bihejvioralni drajveri) koji građane podstiču na aktivizam ili društveni angažman (Un i dr. 2008).
Svestan činjenice da će neki ljudi uvek biti pogođeni inovacijama (Friedmann 1996) novi stručnjak teži da zaobiđe zamke univerzalnog humanizma i participativnog populizma, da ne bude obmanut ali i ne obmanjuje, i ne dozvoli da participacija postane populističko oruđe elite, ali ni zakonska obaveza, već potreba i građansko pravo.
Uroš Maksimović
Za publikciju Otvoreno o javnim prostorima